“Када смо се заклињали да један другога изневерити нећемо, коса ми је на глави, чини ми се, дупке стајала, чињаше ми се да сам окрилатио, и да нећу већ више ногама по земљи ходати, него да ћу од тада почети летети, чињаше ми се као да је сам Бог међу нас сишао.”

“Права срећа човекова биће ако постигне своје ослобођење од других људи, а ослободити се, то је најпре одвојити своју судбину од пресије туђих примера, дајући свом животу печат своје сопствене природе и својих укуса. Тада бисмо разумели да срећа за Петра не мора бити што и срећа за Павла.”

“Под уда­ри­ма не­при­ја­тељ­ства, када те об­у­зи­ма­ју те­ско­ба и малодушност, осе­ћај без­на­ђа и усамљености, поглед упу­ти ка звезданим­ ка­те­дра­ма ко­је нас надахњују лек­ци­ја­ма су­ве­ре­ног спокојства и не­бе­ске ве­дри­не. Та­мо је наш дом.”

“Ни бриге те, сиви тићу, ми смо с тобом, Светозаре Милетићу”.