Ништа жив човек не може изгубити што му једно пролеће не би могло повратити, нити може човек бити трајно несрећан док Бог даје да се душа лечи заборавом и земља обнавља пролећем.

Да си здраво пролеће невидљиво, свемоћно, што загреваш душе и брегове да вода гргољи потоцима и радост да нас залива светлим валом, што се јављаш ветром и слутњама у сутон и сву ноћ тугујеш под јабланима, док горе звезде и спавају тупоглави грађани, а са сванућем отвараш росне очи широко и пушташ без броја своје шеве, веселе ноте, пут неба!

- “Ex Ponto”, поема Иве Андрића из 1918. године.